Sreto Bošnjak analizira likovno izražavanje Mirjane Petrović kroz ciklus „Čudovišta“, ukazujući na njenu doslednost umetničkom izrazu, spoju ekspresije, simbolizma i lične introspekcije. Iako se bavi zastrašujućim temama, njeno slikarstvo nosi etičku poruku i poziv na dijalog.
Nikola Kusovac piše o umetničkom sazrevanju Mirjane Petrović, slikarki koja je iz ratom rastrzanog Sarajeva donela u Beograd moćan izraz ekspresionizma i simbolizma. Njena dela, emotivno nabijena i formalno uravnotežena, brišu granice između ružnog i lepog, stvarajući autentičnu likovnu priču savremenog umetničkog otpora.
Jovan Despotović o sećanjima, umetnosti i imaginaciji Mirjane Petrović: kroz likovno nasleđe sarajevskih osamdesetih i duh novoprimitivizma, njene slike i art-objekti postaju stvarni, materijalizovani snovi – istovremeno veseli, ironični i duboko lični.
Jovan Despotović o ciklusu „Kameleoni“ Mirjane Petrović: umetnica spaja bajkoliku imaginaciju, art-rukotvorine i post-grafiti estetiku u jedinstveni ambijentalni izraz – kao poziv na razmišljanje o savremenom identitetu i unutrašnjem svetu.
Đorđe Kadijević o izložbi „Nesalomivi”: kroz velike slikane objekte, Mirjana Petrović prenosi tragove teških iskustava iz devedesetih kroz bajkovit i dirljivo čedan likovni izraz, ostavljajući snažnu emocionalnu poruku o snazi ljudske duše.
Dragica Jovanović piše bajkovitu priču o umetnosti Mirjane Petrović kroz lik Alise, koja iz sveta mašte posmatra Beograd i umetnost kao nadu za lepši i slobodniji svet — pun čudovišta, ljubavi i svetlosti.
Andrea Baotić o ciklusu „U ime cveća”: Mirjana Petrović slavi život kroz svetlost, boje i harmoniju prirode — u potrazi za izgubljenim rajem koji još možemo pronaći u sebi.
Da li je Mirjana Petrović tipičan predstavnik jedne generacije koja u umetnost ulazi sa svešću o pravu na brisanje granica između ličnog i opšteg, originalnog i preuzetog, ili je ona osetila onu čudnu nostalgiju za jednim posebnim svetom dubine iz koga nema povratka?
Šta je to u njenim slikama što je istovremeno prepoznatljivo i kao duh istorijskog ekspresionizma i kao odraz aktuelne likovne klime danas? Koji bi od vladajućih trendova bio najbliži njenom temperamentu, mišljenju i namerama? Da li je u celosti pripadnik takozvane postmoderne otvorenosti?
Baveći se pretežno sa dve klasične slikarske tehnike, pastelom i uljem, ona otkriva naklonost prema drastičnoj figuraciji eksplozivnog naboja i oštrog izraza. I na toj relaciji ona gradi svet svojih fantazmagoričkih vizija, snoviđenja i trauma, ali i svet blage nade u smisao dela koje miri suprotnost između svesti i savesti slikara i tragičnih sadržaja njenog i našeg vremena.
Takav koncept, ta dvojnost iskazana kroz jedinstvo etičkog i estetskog, podrazumeva pre svega slikarsku iskrenost i sposobnost pristajanja na autonomne zahteve slikarskog jezika koji se opire svakom nasilju: trendovskom, ideološkom, materijalnom.
Slika njena, u svom najboljem izdanju, nema potrebe za osloncem izvan sebe čak i onda kada govori o sadržajima koji joj nisu imanentni: sažeta na svoj vlastiti princip ona teži jezičkoj punoći i izražajnosti do rubnih granica mogućeg. Zato ova slikarka, uprkost žestini gesta, gradi sliku na toj prividnoj dvojnosti, na ozbiljnom osećanju mere, smišljenog odnosa prema sredstvu kao jezičkoj gradnji i prema materiji boje koja teži preobražaju u oduhovljenu vizuelnu činjenicu.
I bez obzira na čudovišnost figuralne teme, na zastrašujuće izglede glava neodređenog porekla, slika je u postupku potčinjena disciplini, osmišljenom crtežu i uravnoteženoj kompoziciji.
Osećajući da se direktno kazivanje, bez transcendencije i simboličke dubine (teme, ideje ili osećaja), kosi sa unutrašnjom strukturom izraza, Mirjana Petrović viziju razlaže u više varijanata, raspoređenih u male cikluse. Ta tajnovitost slike, značenjska polivalentnost, „nedovršenost“ i otvorenost, ima karakter trajnog poziva na dijalog, na međusobno prožimanje iskustava autora i posmatrača.
Posmatrano formalno-jezički, ovo slikarstvo oscilira između ekspresionizma i simbolizma, ili — ako bismo tražili precizniju definiciju — ovo slikarstvo je zasnovano na jedinstvu tih pojmova.
Ekspresija i simbol, izraz kao znak velikog nemira i figuralna komponenta kao nosilac određene simboličke strukture, uz snažnu podršku boje, direktne, čiste i slobodne, sačinjavaju to neraskidivo trojstvo ove slike.
Ali, svaka slika je problem za sebe i prema njoj se kreativna svest slikara odnosi više kao prema subjektu nego objektu kojim sebe potvrđuje. Slikar služi slici i živi njen život isto onoliko koliko i slika brani integritet slikara. Zato se ona i menja, raste i preobražava saglasno promenama kroz koje prolazi njen tvorac. Zato i možemo pratiti izvesne promene u samom tkivu slike koje odražavaju duhovne i emotivne oscilacije u samom slikaru.
Ako je ciklus „glavolikih“ odražavao neutešna traumatična stanja izazvana tamnim sadržajima vremena, novije slike – iako zadržavaju karakteristični figuralni ton – otvaraju se polako svetlosti, prostoru i čistoj boji. Crtež postaje uprošćeniji i jednostavniji, figura „pitomija“, kompozicija čitkija. Svetlost se polako useljava u ove slike i trajno ih preobražava.
Ostaje, međutim, osnovna ideja: da umetnost nije samo „dekorativni dodatak“, već deo smisla čovekovog postojanja.
Sreto Bošnjak
Juni 1994.
Izgleda da se potvrđuje već izrečena misao da Mirjana Petrović nije slikar kratkog daha. Ideja njene slike zasnovana je na veri u primarnost slikarskog jezika koji nosi i tematsko–sadržajni i materijalno–plastični smisao dela.
Sem toga, Mirjana Petrović nije slikar koji se olako menja: sve eventualne promene dešavaju se unutar jednog odabranog koncepta ili jednog zatvorenog slikarskog sveta. Pa ipak, u relativno kratkom vremenu, došlo je do izvesnih pomeranja u odnosu na karakter i strukturu likovnog jezika, na relaciji forma – boja – prostor.
Pojam klasično shvaćene ikonografije ovde ne bi mogao u celosti da se primeni: lik nije celovita predstava stvarne životne činjenice, čak ni inspirativni trag te činjenice. Lik je sada definisan trojstvom: linija, boja, površina — ali tako da sva tri konstitutivna elementa lika (figure u obliku „čudovišta“) zadržavaju visok stepen samostalnosti.
Boja nije uslovljena oblikom (kao ni oblik bojom), linija više zatvara bojeno polje (polje u kojem se vrši čin oslobađanja boje) no što definiše oblik. Ta linija je široka, urađena četkom ili špahtlom, slikarska, naglašeno tamna (crna, plava) ili izrazito bela, mešajući se sa osnovnim kolorističkim tkivom slike, stvarajući od „čudovišta“ autonomne nosioce kolorističkih harmonija ili disharmonija.
Sem toga, slike se gotovo po pravilu dele u dve zone — „zemlju“ i „nebo“, „zemlju“ i „more“. „Čudovišta“ su gotovo uvek u prvom planu i svojom ogromnošću pokrivaju oba plana slike. Boja se nanosi vidljivim potezima, u čistim tonskim i svetlosnim vrednostima, na pripremljenu (bojenu) podlogu.
Ova deskripcija pokušava da uputi na shvatanje suštinskog statusa oblika na ovoj slici: oblik je sveden na znak koji nema jedno značenje već je deo čina kojim slikarska svest uspostavlja (i ostvaruje) odnos sa svetom umetnosti i svetom života.
Novo je, međutim, pojačano interesovanje za crtež, za dramatiku crno–belih odnosa definisanih linijom, tačkom ili mrljom, često žestokim potezima, jakim kontrastima, svetlinama i tamninama; crtež koji nastaje iz logike sećanja, a ne čiste percepcije — sve je začeto u tamnim dubinama slikarskog bića koje se oslobađa dramatičnog iskustva.
To nije crtež deskripcije već crtež akcije — i to mu daje onu vitalističku dimenziju ličnog, iracionalnog, nadstvarnog kojom se razlažu celine banalnih vizura svakidašnjice.
Sreto Bošnjak
Maj 1995.
„Slika njena, u svom najboljem izdanju, nema potrebe za osloncem izvan sebe čak i onda kada govori o sadržajima koji joj nisu imanentni: sažeta na svoj vlastiti princip ona teži jezičkoj punoći i izražajnosti do rubnih granica mogućeg. Zato ova slikarka, uprkos žestini gesta, gradi sliku na toj prividnoj dvojnosti, na ozbiljnom osećanju mere, smišljenog odnosa prema sredstvu kao jezičkoj gradnji i prema materiji boje koja teži preobražaju u oduhovljenu vizuelnu činjenicu.“
S. Bošnjak o slikarstvu Mirjane Petrović,
Juni 1994.
Da u zlu može katkad i dobra biti, potvrdiće primer mlade slikarke Mirjane Petrović. Veliki potres koji je razdrobio Brozovsku Jugoslaviju, a njene narode nagnao u velike zbegove i još veće seobe, primorao je i ovu darovitu i nadasve marljivu umetnicu iz Sarajeva da se nenadno i neplanirano, kao izbeglica ili prognanik, nađe u Beogradu. Deleći hudu sudbinu mnogih, poput profesora Radoslava Tadića u čijoj je klasi diplomirala 1988. na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu, nevoljno je i uz mnogo problema morala ostaviti svoj rodni dom i grad, da napusti sredinu u kojoj se formirala kao ličnost i umetnik.
Mada iznuđen, prelazak mlade slikarke u novu sredinu nije ostao bez rezultata. Naprotiv, stiče se utisak da su teškoće i problemi, koje prate velike životne promene, na njeno stvaralaštvo delovali podsticajno. U tvrdoj borbi da se dokaže i opstane, ona nije poklekla, štaviše nije ni posrtala. Stoga, očito, ni nova sredina nije ostala slepa, nema i neizainteresovana za njen umetnički rad. Budnom oku iskusnog beogradskog likovnog kritičara i teoretičara umetnosti Srete Bošnjaka, nije promakla pojava jedne mladalački energične, nadprosečno radišne i na najveća iskušenja spremne slikarke.
Njegova dva napisa, iz juna 1994. i maja 1995., pružaju iscrpne odgovore na niz suštinski važnih pitanja o stvaralačkim nastojanjima i rezultatima Mirjane Petrović. Tako Bošnjak zaključuje da njeno slikarstvo oscilira između ekspresionizma i simbolizma, odnosno da je zasnovano na njihovom jedinstvu. Jer, analizira on: „Ekspresija i simbol, izraz kao znak velikog nemira i figuralna komponenta kao nosilac određene simboličke strukture, uz snažnu podršku boje, direktne, čiste i slobodne...“ čine neraskidivo trojstvo njenog slikarskog postupka.
Tačnim Bošnjakovim zapažanjima valja samo priključiti činjenicu da elementi ekspresionizma, u slikarstvu Mirjane Petrović, stoje značajem uvek iznad vrednosti koje se sadrže u sloju tzv. simboličke strukture. To upućuje, opet, na zaključak da bitne vrline njenog stvaralaštva zavise, zasad, više od načina i ubedljivosti plastičkih sredstava izražavanja, nego od toga šta hoće i želi da poruči.
Zbog toga posebnu težinu i poseban značaj za dobro razumevanje umetničkih nastojanja Mirjane Petrović imaju podaci koji govore o njenom likovnom formiranju, dakle o uticajima što su na njene slikarske prvence izvršili sredina i učitelj u čijoj je klasi diplomirala. Pod uticajem učitelja izgradila je osoben rukopis, usvojila je jednu vrstu ekspresionističkog poentilizma u kojem su intimistički tanana koloristička nastojanja profesora Tadića ustuknula pred bojenim vatrometom njene violentne naravi.
S druge strane, pod uticajem sredine u njen stvaralački postupak i način mišljenja prodrli su elementi l’art brut-a, kao poetike na kojoj se temeljio duh sarajevskog novo–primitivizma osamdesetih godina.
Upravo zbog rezultata što ih je ostvarila, uspevajući da pojedinačno učini opšte prihvatljivim, a da lokalnom odene ruho univerzalnog, Mirjana Petrović predstavlja osveženje vredno pažnje u novoj sredini – u Beogradu i Srbiji. Široko otvorena za jednu vrstu do usijanja dovedenog kolorističkog ekspresionizma koji kroti čvrstim i pojednostavljenim crtežom, uspostavljajući tako preko potrebnu ravnotežu između pregrejanih emocija i odmernog racionalizma, ona nastoji i najčešće uspeva da ostvari ubedljiv, uzbudljiv i samosvojan likovni izraz.
Štaviše, kada se dogodi da rezultatima ostane na nivou dobro poznatih, uopštenih i generacijski masovno prihvaćenih rešenja, mera darovitosti koju ispoljava i količina neodoljive privlačnosti kojom zrače njena mapetovska čudovišta, što ukidaju granicu između ružnog i lepog, rđavog i dobrog, takva je i tolika da se na umetničku budućnost Mirjane Petrović mora, naprosto, da gleda sa mnogo optimizma i već zaslužene vere.
Nikola Kusovac
Kao geografsko središte prve i druge Jugoslavije, Sarajevo je postupno postajalo i centar drugih i drugačijih zbivanja od politike i ideologije, sve do kulture i umetnosti, što se najbolje moglo videti tokom osamdesetih godina.
Svoju zenitnu tačku u umetnosti ovaj grad dostiže u drugoj polovini prethodne decenije i u toj, za savremenu jugoslovensku umetnost izuzetno zanimljivoj sredini, pred sam kraj mira, ispoljila se jedna enormna stvaralačka energija generisana njegovom uzbudljivom pozicijom višestrukih prepleta multikulturnih i multietničkih sadržaja.
To „sarajevsko vreme“ je bilo period kreativnog rađanja i pohoda u jugoslovenski kulturni prostor, te internacionalne promocije Kuste, Brege, Brace, Jusufa, „Zvona“, „Audicije“, „Zabranjenog pušenja“, „Nadrealista“, itd.
Sarajevo je tih godina zauzelo jugoslovenski primat i u likovnim umetnostima; velike izložbe poput „Dokumenata“ ili „Umetnost (kritika usred osamdesetih)“ privukle su izuzetnu pažnju i ovaj grad je postao stecište najzanimljivijih umetnika i najozbiljnijih teoretičara čiji je rad u tom periodu dominirao.
Prilikom poslednjeg boravka u Sarajevu krajem osamdesetih, nakon otvaranja jedne od pomenutih izložbi, domaćin nas je, sve goste iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Beograda... odveo na večeru u jednu krajnje neobičnu kafanu, koja je imala ime, ako se ne varam RS (zvali su je „er-es“), a nalazila se u neposrednoj blizini Skenderije, odnosno Collegium artisticuma gde se izložba održavala.
Unutrašnje uređenje ove sarajevske kafane bilo je potpuno u duhu tadašnjeg „neoprimitivizma“ koji se kao definisana estetska kategorija upravo u Sarajevu najdoslednije negovala, a bila je prepoznatljiva i u likovnim umetnostima, filmu, rok-muzici, teatru, literaturi itd., dostižući vrlo živi, lokalni izgled unutar velikog pokreta posmodernizma.
Nekoliko njenih zasebnih prostora bili su različito uređeni: u jednom, sa čijeg su plafona na razapetim konopcima visile neke krpe nalik opranom vešu, bili su postavljeni totalno različiti stolovi i stolice od kojih ni dve nisu bile iste...
Mirjana Petrović je sarajevski đak; sredinom osamdesetih godina je diplomirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u klasi znamenitog profesora tada mlađe generacije, Radoslava Tadića.
Iako su je ratne prilike dovele u Beograd, po duhu, izgledu i plastičkim vrednostima, njeno najnovije slikarstvo simbolički i značenjski se temelji na osobinama kreativne atmosfere likovnog procvata sarajevske umetnosti kasnih osamdesetih godina.
Danas je očigledno da je ona kreativno sazrevala upravo u takvom ikonografskom ambijentu agresivnog kolorizma i individualnih mitologija kao najvažnijih likovnih karakteristika.
Ove nove slike i „igračke“ Mirjane Petrović potpuno su prepuštene neizvesnostima njihovih unutrašnjih plastičkih i značenjskih zbivanja, i kada su rezultati – njihov izgled – istovremeno i slučajni i namerni.
Slučajni su jer proizilaze iz dubinskih, često svesno nekontrolisanih slojeva njene kreativne volje; forme, predstave, bića, stvorenja njenih intimnih i imaginativnih svetova iznenada nahrle, nekontrolisano i stihijski postanu deo slike.
Namerni su jer upravo za takvim kreaturama Petrovićeva traga, provocira ih u vlastitoj mašti, priziva i napokon „preslikava“ na površini platna.
Kolorističko izobilje koje je na njenim slikama u porastu i redukcija stvorova tek na jedan ili dva tipa zapravo su onaj likovni balans koji radove drži u potrebnom stanju estetičke napetosti.
Iz takvih likovnih prizora, poput „mrestilišta“, pokuljale su mnogobrojne „igračke“, art-rukotvorine koje su oživljavale prostor oko slika, stvarajući ambijentalni doživljaj.
Dogodilo se da te „igračkice“ postanu zasebni predmeti – skulpture, oprostorene predstave istih značenja i likovnih vrednosti, ali u fizičkom prostoru. Otelotvorene fantazije postale su deo naše stvarnosti.
Današnje slike, „igračke“ i skulpture Mirjane Petrović lako se mogu tumačiti kao deo „vesele“ slikarske obnove ili grafiti-umetnosti. Međutim, treba se dublje zagledati u mnogobrojne „poglede“ i „oči“ koje netremice zure iz tih prizora.
Njihov optimizam i humorna crta mogu izgledati infantilno, ali nose elemente lične, stvarne i nimalo izmaštane biografije umetnice.
Ova umetnost je lako uklopiva u beogradsku scenu recentnog perioda, ali je njen duhovni i likovni koren drugačijeg porekla — iz jednog vremena i prostora koji su sada samo još deo živih sećanja na istu takvu sadašnjost.
Jovan Despotović
Baš kao i u nedosanjanim čudnim – veselim horor bajkama, neobični svet predstava iz slika Mirjane Petrović je potekao iz realnosti ali je i nedvosmisleno zakoračio u područje imaginativnog, izmaštanog, snoviđajnog.
Počelo je sa njenim kreaturama sišlim sa „planetarne trake“ (naziv Mirjanine prethodne izložbe) koje su iskoračile iz ravni slikarskog platna i zaputile se slobodno i neobuzdano u novi svet, novu avanturu. Pored slika, tada je izlagala i art-rukotvorine koje su podigle vizuelni dinamizam njenih radova na viši nivo. Otkrila je jedan potpuno novi vokabular predstava i oblika koji proističu iz izrazito samosvojne imaginacije.
Jednom započeto odvajanje od klasičnog slikarstva nastavljeno je u ciklusu Kameleona, sa izraženijim senzibilitetom i još slobodnijom slikovitošću. Iako koristi različite medije (slike, grafike, crteže, murale, instalacije), svi ti radovi vode ka jedinstvenom cilju — kreiranju totalnog umetničkog dela (Gesamtkunstwerk).
Izložbu „Kameleoni“ čini više celina. Prva je ciklus velikih uljanih slika koje sačinjavaju monumentalnu postavku, nalik sakralnom prostoru. Dominantni su ogromni, šareni kameleoni — likovne metafore našeg vremena, naših stanja i iskustava. Njihovo prisustvo je neizbežno, direktno, često i duhovito, ali sa latentnom dozom pretnje i istine. Oni nas podsećaju na nas same.
Druga celina je prostorna instalacija u obliku trpeze — „pir sa familijom“. Veseli kolorit i dekoracija stola suprotstavljeni su grotesknosti i ružnoći same „Familije“ koja je oko njega okupljena. Posmatrač je ostavljen u stanju nelagodne nedoumice — da li je ono što vidi poziv na slavlje, ili opasnost koja vreba ispod površine.
Treću celinu čini muralna instalacija u stilu sofisticiranog post-grafiti arta. Ovdje dolazi do izražaja crtački naboj umetnice — kontinuirani tok linije koji razliva kompoziciju duž zidova, plafona, prostora. Ovi radovi počivaju na urbanom jeziku grafita, ali su oplemenjeni slikarskim iskustvom koje Mirjana nesumnjivo poseduje.
Ova vizuelna logika, kako bi rekla Frančeska Alinovi, predstavlja urbanu pobunu marginalnih grupa — ali u ovom slučaju prenesenu u galerijski prostor. Poruka je sačuvana, energija prenesena, izražaj ostaje podjednako snažan.
Mirjana Petrović je ovim ciklusom potvrdila svoj autentični umetnički izraz i svrstala se među najznačajnije predstavnike X-generacije. Njena umetnost je kompleksna, višemedijska, oslonjena na lično iskustvo, ali i duboko socijalna.
Postapokaliptična estetika koja proizilazi iz ovog ciklusa, protkana je ironijom, ali i nadom. U njoj se prepoznaju trauma, fobija, ali i klica optimizma — što je najdirektniji odraz ličnog i umetničkog profila same umetnice.
Jovan Despotović
U oživljenom prostoru nekada aktivne i prestižno značajne galerije Doma JNA — sada Centralnog kluba Vojske Jugoslavije — izloženi su eksponati izuzetne atraktivnosti: slikani objekti Mirjane Petrović.
Petrovićeva je novo ime za beogradsku likovnu publiku. Svoju promociju imala je daleke 1989. godine u svom zavičajnom Sarajevu. Pokrenuta nesrećnim "događanjima stvarnosti" tokom devedesetih, zatekla se u ovim prostorima...
Ako je suditi po dimenzijama i snazi izražajnosti izloženih eksponata, Petrovićeva pripada krugu likovnih stvaralaca sa viškom vitalne energije. Njeni objekti dosežu formate od metar i po sa dva. Oni se na prvi pogled čine kao obojene skulpture. Figuralni dekor jakih boja na površinama tih objekata bitno umanjuje efekat njihove skulptoralnosti i potvrđuje činjenicu da je Petrovićeva pre svega slikar.
Za radove Petrovićeve presudan je trenutak u kome se posmatrač oslobađa snage svog prvog utiska. Pomisao da Petrovićeva pravi velike igračke i u svesno podešenom infantilnom gestu traži izraz svoje vedrine i optimizma, izgubiće se čim započne iščitavanje njene „priče” sadržane u figuralnim znakovima, povezanim sažetom ikonografskom šemom.
U toj strukturi otisnuti su, simbolično, tragovi memorije teških doživljaja i gorkog iskustva vezanog za sve ono što je u našoj individualnoj i kolektivnoj svesti naznačeno rečima „vreme devedesetih“.
Ono po čemu kreaciju Petrovićeve možemo nazvati zaista originalnom jeste to što je ona za sadržaj tako depresivne težine našla izraz toliko čedan u svojoj neposrednosti, gotovo dirljivo poetičan i bajkovit.
Čuveno pitanje koje je književnik Česlav Miloš uputio svetu posle Drugog svetskog rata — ko može da peva posle Aušvica i Hirošime? — kao da ima svoj bolni eho u duši ove mlade umetnice koja je sročila i svoj odgovor: to mogu samo oni koji su težinu svoga i svekolikog ljudskog tragičnog iskustva podneli zahvaljujući snazi neuništene bezazlenosti čiste ljudske duše, veće od snage svakog uma.
To je i poruka Petrovićeve: da u svetu nema takve grozote koja može oskrnaviti svetinju čistog ljudskog srca.
Uspeh Petrovićeve je, izvesno, u tome što se ovakva poruka čita lako, iako je izrečena jezikom zaista neobičnih simbola. Toj svrsi Petrovićeva je podredila funkcije svih likovnih elemenata kojima se služi: boje jakog hromatskog intenziteta, lišene svetlosnih gradacija, snažnog i „gustog” poteza široke četke, jake ali prepoznatljive figuralne stilizacije oblika ljudskog tela i prividno naivne, „aljkave”, a uistinu promišljene i precizne kompozicije.
Đorđe Kadijević
„...čuješ li kako sneg tiho zasejava prozorska okna? Kakvog li lepog i mekog zvuka. Kao da neko spolja zasipa prozor poljupcima. Pitam se da li sneg voli drveće i polja i da li i njih tako nežno ljubi? Možda ih prekrije i ututka belim prekrivačem i pri tom kaže: ‘Spavajte, mili moji, sve dok leto ne dođe.’
A u leto oni se probude i odenu se u zelene odežde i pri svakom dašku vetra počinju da igraju, a to je tako dražesno... Tako bih želela da je to istina.”
Alisino fantastično putovanje započelo je kada je, gonjena Vatrom i Crnim Kraljem, otišla iz jedne male, majušne zemlje u drugu malu, majušnu zemlju, u kojoj su prebivali, o čuda, isto Crni Kralj i Crna Kraljica — ali jedne nove partije šaha.
Ovo je jedna ogromna partija šaha koja se igra po celom svetu, ako je ovo uopšte svet. Tad je Alisa otvorila svoja vrata i radoznalo zakoračila u svet sa one strane ogledala.
„Ovde će mi biti isto tako toplo kao u mojoj staroj sobi,“ pomislila je, „toplije čak, jer ovde neće biti nikoga ko bi me terao od vatre, ako se slučajno odveć približim.“
Započela je svoju avanturu i bezvremeno putovanje i otisnula se u novu, lepu zemlju, koja je tako nesagledivo velika, a zove se Zemlja Čuda.
U toj zemlji obitavaju, istina, neobični i nesvakidašnji stvorovi, ali ih se Alisa nije plašila. Zavolela ih je. Bila je u Bašti Živog Cveća i razgovarala sa Cvetkom Šarenkom, Lavom, Jednorogom. To više nisu bila bića bez imena i neznanci. Bila su to Iskrena Draga Čudovišta iz Zemlje Čuda. Verovala im je.
Alisa: „Ja sam uvek mislila da su Jednorozi Ogromna Čudovišta. Nisam do sada videla ni jednog živog.“
Jednorog: „Pa evo, sada kada jesmo videli jedno drugo, hajde da se dogovorimo. Ako ti veruješ da sam ja stvaran i ja verujem da si ti stvarna. Važi?“
Alisa: „Da, ako hoćete.“
Alisa je poželela da onim drugim bićima iz male, majušne zemlje dočara Zemlju Čuda u kojoj je bila. Ispričala im je priču o jednom svetu, u kome nema zlonamernosti i licemerstva, nema rata, surovosti i uništenja, jer nema napadača ni napadnutog.
O svetu gde nema ograničenja muškog, odnosno ženskog pola i gde su oni istom veličinom iscrtani na ljudskoj mapi ljubavi. U Zemlji Čuda i obično i neobično i superiorno i inferiorno žive zajedno i vole se. I slobodni su.
„Znači, ja uopšte nisam sanjala“, pomisli Alisa, „jedino ukoliko nismo svi mi deo jednog istog sna.“
Krenula je na dugi misionarski put po maloj, majušnoj zemlji, vukući sa sobom Ogromna Čudovišta: Kameleone, Slike iz Planetarne Trake, Nesalomive, Cvetne Harmonije. Krstarila je malom zemljom i pričala uvek iznova, neverovatnu priču o postojanju stvarne Zemlje Čuda.
A onda je, jednog dana, umorna od trčanja, zastala. Zabacila je preko glave svoju dugu kosu, onako kako je to ona radila kada bi se nad nečim zamislila.
„Pa, mi smo bile pod ovim drvetom sve vreme. Sve je isto kao što je bilo.“
Pomislila je: „Ratovi ne prestaju, ljudi se ne vole dovoljno. A možemo li probuditi uspavanu veru u Lepotu?“
Izvesno vreme Alisa je stajala nema, razgledajući pažljivo oko sebe. Pogledala je kroz prozor i ugledala Beograd, Beograd u sva četiri godišnja doba. Bila je to lepota koju je tražila.
„Kada bih mogla da je naslikam“, pomislila je. I krenula smelo u novi fantastični lavirint, sama, bez Dragih Čudovišta.
„Kunem ti se, lako ćemo proći kroz ogledalo...”
Da li će Alisa ponovo otvoriti vrata svoje stare sobe i ući u onu drugu, u kojoj je čekaju Draga Čudovišta?
Nastavak Alisinog bezvremenog fantastičnog putovanja sledi...
Dragica Jovanović
Beograd, 6. februar 2004. godine
Slikati „u ime cveća” znači slaviti lepotu života, život u skladu i ljubavi, život kakav jedva da negde postoji. Tek retki tu lepotu još uvek mogu pronaći – možda više u sebi samima nego u svetu koji ih okružuje. Među tim retkima, nema sumnje, je i akademska slikarka Mirjana Petrović.
Ciklusom U ime cveća Mirjana Petrović želi tu lepotu života preneti na sve koji s ovim slikama dođu u susret. Ove slike su hvalospev onom najlepšem u prirodi – cvetu kao radosti. Cvet je na ovim platnima spoj neba i zemlje, zraka i vode, muškog i ženskog, simbolika harmonije kakva je vladala samo u Edenu, put povratka toj praiskonskoj sreći — raju zemaljskom.
Na sebi svojstven način i s gotovo dečjom neposrednošću, slikarka nas svojim diptisima i triptisima uvodi u taj davno izgubljeni raj. U harmoniji eksplozije boja cveća i igre fantastičnih bića ispjevana je oda životu. Bilo da treperi, bilo da miruje, cvet je uzdignut do sakralnosti; svojim žarkim bojama i intenzivnom luminoznošću u sebi nosi puninu života.
Čak i ako snovidan, gotovo rusovski naivan, svet na ovim platnima je kompaktan; svaka pojedinost jasno definisana, uklopljena u celinu i podređena osnovnom cilju. I toplo i hladno, aktivno i pasivno, fauna i flora su u ravnoteži. Živ, magičan i maštovit svet Petrovićeve izraz je traganja za izgubljenim dobom čovekove nevinosti i čistoće.
Put kojim je Mirjana Petrović kao umetnica stigla do ciklusa U ime cveća, sam je po sebi neobičan. Krećući se od ekspresivne i neobuzdane palete Čudovišta, išla je ka plošnim i koloristički kompleksnim formama grube i uglovite konture Antiratnih ciklusa. Njeni Kameleoni i Nesalomivi su sišli s platna i postali objekti koji čine prostorne instalacije.
Sa ciklusom Cvetnih harmonija i polja nastupilo je smekšavanje linije, koja se valovitim pokretima slobodno kreće prostorom. Tu je već začeta klica „povratka“ slikarstvu koje je pročišćavanjem palete i pojednostavljenjem formi rezultiralo ovim poslednjim ciklusom. Oblici tvoreni plohama boje sada su ustupili mesto nešto plastičnije tretiranim motivima.
Sav taj likovni govor potvrđuje da je od složenog i grozničavog Petrovićeva išla ka jednostavnom i harmoničnom, ne umanjujući simbolički značaj svoje poetike.
U savremenom dobu, gde novi mediji preuzimaju ulogu prenositelja umetničkih ideja, umetnost kakvu nudi Mirjana Petrović zasigurno predstavlja posebnost. Ona ne šokira. Ona ne moralizuje. Pa ipak, ne okreće glavu od sveta u kojem živimo. Štaviše, ukazuje na neiskvarenu stranu prirode, kojoj razorna moć i želja za napretkom svakodnevno oduzimaju deo lepote.
Bez apokaliptičnih vizija o čovekovom samouništenju zbog pomanjkanja ljubavi prema prirodi, slikajući, ona reaguje i poziva na pružanje otpora tom toku, podsećajući nas da „zemlju nismo nasledili od predaka, nego posudili od potomaka“.
Da bismo spasili ono malo „raja“ na Zemlji, potrebno je pronaći onaj davno izgubljeni raj u nama samima. Taj raj je Mirjana pronašla — negujući „unutrašnji monolog” i „bdijući nad svojim unutrašnjim biljkama”. Slaveći cveće, Mirjana slavi život. I ne samo njega — ona slavi i večitu radost stvaranja.
Andrea Baotić
Škola Slikanja
Slikarka Mirjana Petrovic individualni casovi crtanja i slikanja za decu i odrasle.
Ivana Sarića 12, 11060 Beograd
petrovicmir65@gmail.com
063/72-63-190
© skolacrtanjaislikanja.rs. All Rights Reserved.
Designed by Joker Network & HTML Codex